Я, слава Богу, не был на войне!
Как прадед мой, я не ходил под смертью!
Мне довелось в свободной жить стране,
И лишь из книг узнать про лихолетье.
Но как огнём на сердце выжжен след,
О судьбах, искалеченных войною,
И пусть прошло немало зим и лет
Мой прадед, в мыслях снова я с тобою.
И будь уверен, я не посрамлю,
И памяти твоей достойным буду,
Бессмертный полк. И я стою в строю,
Отчизна, подвиг твой я не забуду!
Гуля Поливанова
Vilu, sömänäl’g, da huba hol’!
Ningošt’ goräd oli korged mägi!
Kuverz’ rahvast necil’ voinal kol’!
Ken-se kadot’ käded, sil’mäd, jaugad,
Ken-se kaikeks igäks voinal jäi,
Jäiba sigä tatad, jäiba poigad,
Ӓi ol’ kibud, vert i kündlid’ äi.
Kodiš akad, lapsed hoikil’ uvgil’
Vedatiba radon päivän, ön,
Leib ol’ pašttud poliž rugižol’gil’,
Karged-maged voinan aigan söm
Mal, kus mäni tora sur’ da paha,
Amu kazvoi korged, vauged koiv,
Kes’kes oksil’, lehtuil’ eläb ahav,
Kuti henges ištub karged hol